11. Poglavlje – Ideološki grafiti i sunovrat kreativnosti

Skoro sam primetio da skoro svi žele da iskažu svoju misaonu „osobenost“, svoju relevantnu postojanost putem grafita, poruka na zidu, stencila sa određenim frazama. Naravno, zid nema mehanizam cenzure, on sve prihvata, i u svetu grafita tako treba da bude i biće dok je zida nezaštićenog električnom presvlakom. Ali takođe, u svetu grafita postoje izvesna nepisana pravila koja diktira najpre zdrav razum, a onda i sveobuhvatna ideja o hijerarhiji tipova grafita.
Pošto tradicionalni grafiti crtači smatraju da street art (stencil, paste-up, stiker) ne obuhvataju sam pojam grafita, pokušaj predstavljanja hijerarhije, nadređenih i podređenih formi, postaje mnogo teži, ali ja imam svoju zamisao koju bih preneo ovde.

Not-Street-Art-Plain-Old-Vandalism

“Not street art, plain old vandalism.”

Da bismo pokušali da prikažemo koja forma grafita stoji kao nadređena ostalim, najpre je potrebno da dođemo do razloga – zbog čega je to uopšte potrebno? Ovde ulaze u obzir tri faktora: umeće, vreme izrade i kvalitet. Za običan tag potrebno je izuzetno malo vremena da se odradi, on je najniža forma i zaslužno stoji na dnu. Što znači da svako preko taga može da odradi throw-up grafit ili neko veće delo bez straha da će autor taga uzeti ovaj čin za zlo.

31647630595_dce3775b1c_z

Prema ovom obrascu, što je grafit kompleksniji, on se nalazi na višoj poziciji lestvice, što znači da će neki wildstyle, mural ili slični akt nesumnjivo stajati na vrhu.  Kada uključimo i street art u čitavu priču, stvar postaje kompleksnija – na primer, prateći ona tri faktora moramo da menjamo neke činioce, jer iako za šablone nije potrebno veliko vreme izrade samog grafita, ipak dosta vremena ode na sečenje i spremanje tog šablona. Ali taj čin nije adekvatan vremenu crtanja na ulici zbog toga što nije podjednako rizičan. Paste-up plakat je isto problematičan – ovakvi plakati su najlakši za obradu na ulici, najbrži za izradu, ne zahtevaju bučno čangrljanje kuglice spreja, i ne deluju sumnjivo. U pokušaju da uglavim i ove forme u onu hijerarhiju, rekao bih da stencil i paste-up smeju da pređu samo preko taga, i to samo u određenim slučajevima koji uzimaju u obzir i kvaliltete samog taga. Ipak, sve ovo ne znači da opravdavam „gaženje“, nego sam samo hteo da predočim jedan sistem koji ima svoje zakone i osnove, da bih se sada nadovezao na glavnu temu, a to je: Šta se dešava kada neko drugi pregazi ova pravila, kada ih ne zna, ili ne uzima u obzir?

painting-over-graffiti-street-art-mathieu-tremblin-fb

Mathieu Tremblin, francuski “umetnik” koji maši poentu tagova, gazi ih i od njih pravi sterilne potpise.

Ideološki grafiti podrazumevaju poruku kojom autor želi da iskaže svoj stav, glorifikuje svoju političku ideologiju, seksualna opredeljenja ili etička uverenja. Ovakvi grafiti treba da postoje jer onda sami zidovi svedoče o diverzitetu mišljenja. Međutim, ja imam dva problema sa ovakvom vrstom grafita: prvi se odnosi na samu ideju koja često ne biva dovoljno razrađena da bi sebe predstavila u najboljem svetlu – ovakvi grafiti često nose banalne jednolične izjave koje nisu nimalo primamljive oku ili uhu, ili se baziraju na banalno-ispraznim igrama reči. Drugi problem s ovakvom vrstom grafita leži u činjenici da ljudi koji ih prenose na zid nemaju tehničku potkovanost, njihovi šabloni cure na sve strane, ostaju vidljive ivice kartona, slova su loše isečena. Njihovi likovi su ružno nacrtani, slova nevešta i amaterska. Ko će ozbiljno da shvati poruku grafita ako je grafit neozbiljno odrađen?

go veghan

Go vegan grafit, Beograd

Ovde imam na umu konkretne primere. Najpre, nešto što se već neko vreme širi ulicama, i o čemu sam već nakratko govorio: Go vegan grafiti. Nevešto prikazane životinje i slova koja kao da je crtala osoba koja pati od Parkinsonove bolesti. Ali njihove životinje imaju osoben stil i umiljatost, međutim, sve to pada u vodu kada oni ne poštuju tuđe radove, video sam dosta zgaženih grafita od strane ovih go vegan aktivista, potpuno nepoštovanje za radove u koje je uloženo više vremena i truda. Ako ovi „aktivisti“ pokušavaju da prošire svoju poruku na pozitivan način, u tome ne uspevaju. Stvaraju samo još veću netrpeljivost prema svojoj zajednici koja na ovaj način pokušava da se prikaže kao elitistička i sveznalačka. Njihovi argumenti padaju u vodu kada sve druge posmatraju sa visine koja je jedino njihova i jedina ispravna.

kreteni

Preuzeto sa fb stranice “Kulturom protiv diktature”

Drugi grafit na koji bih se nadovezao sada dolazi od studentarije u dokolici, i grupe „Kulturom protiv diktature“  koja je upala tek u krajičak oka tokom pređašnjih protesta u Beogradu, Međutim, pored tih delatnosti i ovog šablona ne videh da su se potrudili da išta učine. Zapravo, njihova izvorna ideja, borba kulturom, biva poništena time što su svoje grafite ostavljali na zgradi Filološkog fakulteta (tik uz moj rad Majakovskog), i rektorata. Pretpostavilo bi se da je u osnovi njihove borbe kulturom poštovanje kulturne baštine i značajnih institucija? Ja za sebe ne govorim da predstavljam deo te elitističke kulture, te moji grafiti imaju slobodu da se nađu bilo gde, ali njihova ideološka pozadina im zabranjuje da čine ovakve stvari. Moja Mađarska rapsodija jeste bila politički obojena, ali moji angažovani grafiti uvek nose semantičku dvosmislenost, ironiju ili karakter distanciranosti od jednog vida mišljenja. Forsiranje ideologije je zato uvek štetno jer je jednosmerno. Takođe, ako ovi aktivisti već uzdižu toliko tu kulturu, trebalo bi da znaju da je njihov rad odrađen na Filološkom, ne Filozofskom fakultetu. Tablica s imenom faksa stoji bukvalno pored rada.

2015-09-17 11.10.17

Madjarska rapsodija, Vudemn

Treća vrsta grafita u bliskoj je vezi s prethodnom, i ovde već postoji i subjektivna frustracija zbog toga što su moji radovi bili na meti ovakvog gaženja. Primetio sam da je neko pored mog Žižek-stencila, tik uz njega, nacrtao svoj stencil „queer“, sa čekićem i srpom umesto prvog slova. Nisam imao pojma o čemu je reč i ko stoji iza ovoga ali saznao sam da je u pitanju reklama za LGBT+ muzej, a da je reklamu radila Zelena omladina Srbije. Nisam upoznat s njihovim radom, i ne vidim uopšte na koji način su ove nezanimljive igre reči značajne kao sama reklama ako se ne koriste nikakvim heštegom ili smernicom ka samom događaju. No, zanemario bih uopšte njihov značaj da oni ne ulaze u prostor tuđeg radova. Queer stencil stoji direktno iznad mog imena, a ja iako poštujem njihovu borbu za prava, smatram da i ja imam svoje pravo da svoje radove držim van bilo kakvih jednosmernih ideološki obojenih izjava. Bilo da je to studentski bunt kulturom protiv diktature ili LGBT zajednica. Takođe, pored mog Lavkrafta su isto tik uz sam rad odradili stencil „trans-parentno“, još jedna beznačajna igra reči. Oba njihova dodatka završila su u mraku mog belog spreja.

IMG_5283

Žižek, Pevaj kao slavoj, i nesrećno dodati “Queer” i drugi ideološki grafiti

Smatram da grafiti vode svoj život na ulici nakon izrade, i volim kada dođe do interakcije od strane drugih ljudi, koji dopišu nešto ispod. Te izjave su bile šaljive, vulgarne ili jednostavno apsurdne. Ali ovakav vid remećenja prostora grafita zarad promovisanja ideologije ne prihvatam i dajem sebi za pravo da zgazim svaki njihov rad koji mi zasmeta i koji remeti tuđi grafit. Njihovo nepoštovanje se odražava prema samom medijumu koji koriste i zaslužuju da budu gaženi.
Mislio sam da je prošlo vreme kada su ultra-desničari iz sad već mrtvih grupa poput SNP 1389 crtali svog Putina sa natpisom „Putin is watching you“, ili „Kosovo je Srbija“ i slične stvari. Očigledno je sve ostalo isto, samo su se strane zamenile, došlo je do malog obrtanja, ali opet sve je po starom. Draž samih grafita ne treba da leži u ideologiji, u jednosmernoj zatucanosti, već ili u njenoj ambivalentnosti, artističkoj noti ili eskapizmu. Za one koji žele da forsiraju svoju ideologiju – učinite to slobodno, ali molim vas, potrudite se da naučite pravila grafita, a ni vežbanje samog crtanja ne bi bilo na odmet. U suprotnom, svaka naznaka stvaranja fizičkog kontakta sa mojim radovima završiće gore nego pokušaj abortusa u osmom mesecu trudnoće.

Advertisements

10. Poglavlje – Vudemnizacija: agon autoportreta i nadahnuća

Mehanizmi koji stoje iza stvaralačkog procesa izrazito su kompleksni, nepojmljivi, ali stvaralac ideje ili dela stiče iskustvo koje mu omogućava da shvati koji trenuci donose plodonosne proizvode. Takođe, ubrzo dođe i do suočavanja sa onom mračnijom stranom (ne)stvaranja, period koji on može nazvati hibernativnim da bi zamaskirao svoju strepnju, period koji možda i nosi u sebi klice ideje koja još nije spremna da se rodi, i čeka zrenje kroz vreme. Recimo da sam i ja tip kreatora koji će ubeđivati sebe da ovi neplodni stvaralački dani ipak znače.
Iako sam ove godine imao dovoljan broj radova da kažem da nisam upao u potpunu odsečenost od stvaralačkog procesa, i da je moj rad na street art-u pomalo potisnut zbog većeg angažovanja na drugim stvaralačkim frontovima… ipak, strepim od toga što ne uspevam da se organizujem dovoljno dobro, da konceptualizujem projekat koji ima određene okvire, ali nedovoljno definisane i izražene da bih od njega napravio celinu. Neki od prethodnih radova nose klicu zajedničke ideje, no ovaj tekst se time neće baviti.
Današnja tema jeste odnos prema sebi kao kreatoru putem autoportreta koje sam prebacivao na medijum paste-up plakata. Njihova ideja je često bila svedena: prvi u nizu ovih radova, star godinu i kusur dana, jeste u sklopu ciklusa portreta „Dobro dete loš grad,“ koji je objašnjen u petom poglavlju. Definicija autoportreta podrazumeva odnos prema samom sebi i vlastitim osobinama. Svakako, možemo pod time pretpostaviti snažan egoistički nagon, ali ne u negativnom smislu, već u smislu želje za istraživanjem sebe. Ovakvu definiciju ne možemo vezati za takozvani „selfie“, koji ipak ima drugačiju funkciju i socijalnu ulogu, zato biram taj staromodniji termin ‘autoportret’ kao adekvatan za ono što sam želeo da prikažem.

Vu

            Prvi portret u ovom nizu već podrazumeva jednu rečenicu, izjavu kao hipertekst koji nas odvlači na više mesta, najpre kao aluzija ka Kendrikovom albumu „Good kid mAAd city“, potom ka mojoj priči „Poročan nakot“, i ka samom blogu. Dalje, putem hiperlinkova postoji mogućnost odlaska do stranica i profila koji prikazuju ostatak mog stvaralaštva.
Pošto je ova izjava bila rogobatna, čitava rečenica nije praktična u primeni za reklamiranje sadržaja, nakon osnivanja kanala odlučio sam da odradim novi autoportret sa ciljem reklame. Tada jesam donekle zanemario bitan faktor stvaranja odgovarajućeg imidža, ali o tome ću kasnije.
Ovaj drugi portret preuzeo je motive iz prethodnog, sakrivajući identitet radi stvaranja vela misterije, a i iz legalnih razloga, jelte. Potom, pitanje „Ko je Vudemn?“ bi takođe trebalo da zaintrigira prolaznike i odvuče ih ka toj hipetekst izjavi koja bi ih mogla odvući ka ovom blogu ili fb stranici i dalje ka potrebnom sadržaju. Za one pažljivije, već postoji link u gornjem uglu kao reklama. Zamerili su mi da nije toliko primetno, i da ljudi previde i ne obrate pažnju. Taj pokušaj advertajzinga je bio mahom neuspeo jer nisam video priliv novih ljudi. Ali ipak, bilo je reakcija, i ljudi su prepoznavali to lice, koje je imalo svoj ulični život. Ja sam mogao da budem samo referentna tačka ka tom portretu ali on je imao svoj zasebni život, ili kratkotrajni, u slučaju bržeg skidanja, ili nešto duži. Neki od portreta svoje već nekoliko meseci i dalje.

31501372852_292f7c74e8_k
Pošto sam u međuvremenu već počeo da shvatam mehanizme reklamiranja, clickbait naslova, odabira sadržaja i štedljivog biranja reči, došao sam na ideju za treći portret. Kažem, ideju, ali čitav ovaj tekst se zasniva na premisi da sam ostao bez ideja, ili bez jednog čvrsto oblikovanog koncepta koji bih mogao da ispratim, za koji bih mogao da vežem smisao svog postojanja. Sve ove autoportrete ne doživljavam kao uspele na način na koji želim da moji radovi postoje. Ali oni možda i jesu nužno zlo, makar jer imaju tu jednu bitnu funkciju kreiranja imidža. Treći autoportret prikazuje zapravo tri uklopljene fotografije, svaka sa različitim izrazom lica. Neću da objašnjavam očigledno, šta treba uopšte da označava ovaj jeftin trik sa fotkama, ali bitan ‘napredak’ kod ovog portreta jeste svedenost na samo jednu reč, jedan izraz: Vudemn.

vudemnisation

Ova reč je možda i najbolja vrsta hiperteksta, dovoljno unikatna da ne odvodi ljude ka nebitnom sadržaju, i dovoljno upadljiva da bude zapamtljiva. Ona je gotovo ključna u stvaranju tog imidža, jer lik je tu čisto radi vizuelnog vezivanja za ime koje nosi značenja. Lik treba da bude donekle skriven jer imidž podrazumeva misteriju koja ne biva nikada razotkrivena. Razotkrivanje bi uništilo imidž i dovelo do obelodanjivanja ličnosti koja možda čak uopšte nema veze sa njime. Naravno, kontradikcija leži u tome što samog sebe razotkrivam ovim tekstom, ali ljudska znatiželja ima svojih granica – mali broj ljudi će tim ‘Vudemn‘ hipertekstom doći do ovog bloga, što možda i jeste najbolje za mene (kao ličnost, ne kao lika). U tome leži dvostrukost autorovog odnosa prema svom delu i prema publici – publika je potrebna da bi mogla da stvori neku vrstu priznanja, ali nije merilo za kvalitet. Međutim, samo priznanje može dovesti do samopouzdanja koje je autoru potrebno da nastavi da stvara zbog toga što ima recipijente tog sadržaja.
Interakcija jeste vrlo bitna, i sve što stvaram podrazumeva neku vrstu dijaloga, ili možda još bolje – agona. Nisam bez razloga iskoristio ovaj starogrčki termin koji podrazumeva sukob na najopštijem planu. Još jedan bitan znak koji pokazuje da agon podrazumeva interakciju jesu termini protagonista i antagonista, koji već u sebi sadrže tu reč i koji podrazumevaju učešće različitih aktera. Agon nastaje prilikom intervencije na radu: neko dodaje Hitlerove brkove mom Tajleru Durdenu i time ga dodatno kontekstualizuje; u krečenju zida, u gaženju, u afirmaciji, u heštegu na instagramu. Agon je glavna sila stvaraoca, jer podrazumeva sukob stvaranja i ne-stvaranja. Ali je ipak nositelj životodavne energije, u širenju i skupljanju, udisaju i izdisaju. Zato su meni ovi autoportreti bitni jer se uzdam u to  da oni predstavljaju most ka onoj drugoj strani koja ispunjava kreativnim nabojem pri stupanju na to tlo. Vudemnizacija jeste upravo to, tranzicioni period, prokletstvo koje podrazumeva stvaranje u ne-stvaranju, u ovom konkretnom slučaju – hiperprodukciju i hiper-lepljenje plakata čija jedina funkcija jeste reklama, i eventualno nada da će kroz interakciju doći i nešto mnogo veće od pukog kreveljenja pred kamerom. I na simboličkom planu ovo deseto poglavlje može da označi neki vid prekretnice, ili makar mosta ka novoj etapi stvaralaštva, eventualno – novoj energiji i motivaciji.

9. Poglavlje – Portreti i pitanje pevanja

    Ove nove radove posmatram kao neki vid povratka sopstvenim korenima, uzev u obzir da su baš prvi radovi koje sam pravio bili portreti, jednostavni jednobojni šabloni sa natpisom koji je aludirao na dela autora sa portreta, ili je pravio neki značenjski obrt. Iako sam posle dodatno eksperimentisao sa višeslojnim šablonima radi stvaranja većeg broja detalja, shvatio sam da to onda narušava osnovu tehnike šablona koja podrazumeva brzo i efikasno ostavljanje traga na zidu, dok npr. troslojni šablon iziskuje barem pola sata provedenih na jednom mestu, radi sušenja svakog sloja na koji se potom nanosi novi, koji takođe mora da se suši, da bi na njega legao treći, poslednji (do sad sam ih organizovao u tri boje – crnu, kao podlogu, na koju se nanosi siva, i potom bela).

  Gledaću da u nekom budućem videu na mom youtube kanalu idem dublje u detalje same estetike šablona i onoga što ja mislim da je reprezentativno za nju, tako da ću sada samo da se nakratko osvrnem na osnove moje ideje: šablon treba da nosi vizuelni identitet koji je primamljiv oku i vodi ka nečemu/nekome poznatom. Treba da bude određenih dimenzija, dovoljno veliki da bude uočljiv, dovoljno mali da ostane u okviru svojih domena (bilo bi štetno praviti veće šablone ako postoje ljudi koji bi mogli slobodnom rukom da naslikaju određenu ideju sprejom). Takođe, šablon treba da bude što jednostavniji, najčešće jednobojan, što utiče i na brzinu izrade.

kkoen

   No, da se vratim samim radovima. Ovoga puta tri portreta donose različitu poruku ali zadržavaju tematsku sličnost na opštem planu – pitanje pevanja. Iako sa prvim radom, omažom Leonardu Koenu neposredno nakon njegove smrti, još nisam dublje razmišljao o ovoj temi u sklopu nove grupe radova, ona me je svakako duže vreme intrigirala zbog ličnih zanimanja tim pitanjem koje sam najčešće ostavljao za poeziju. Koen je iza sebe ostavio pozamašno muzičko i poetsko delo, i njegova smrt me je zaista podsetila na večnost u koju pesnik uleće kroz sopstvenu pesmu, te sam napravio varijaciju njegovog stiha “A singer must die”, dajući mu vedriji ton. Zanimljivo je kako je taj ton mnogo bliži poslednjem albumu nego pesmi na koju aludira, a koja je iz ranijeg perioda. Nije se u njegovom glasu osetila rezignacija ili ravnodušnost prema smrti, već potpuno pomirenje sa njom na prijateljski način. Koenov rad je mnogo bliži onom prvom Bukovskom, pa sam ga i odradio veoma blizu njemu, u Svetogorskoj.
Sveukupno gledano, pitanje pevanja je vrlo široko, i ja sam ga kroz ova tri rada sveo na tri procesa: proces afirmacije (Koen), parodije (Žižek) i desakralizacije (Miljković).
Iako je sama problematika pevanja dublja od onog što sam ovde pokušao da predstavim, razmišljao sam o Hajdegerovim ključnim iskazima suštine poezije, od kojih su mi poslednja dva najzanimljivija:

“No, ono što traje, ustanovljuju pesnici.”
“Pun zasluga, ipak pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji.”

   I ova dva izraza se suprotstavljaju jedan drugome, ali da ne idem u objašnjavanje njihovih kontradiktornosti, bitno je napomenuti da je suština tih izjava upravo dokaz da je pesništvo kontradiktorno i samim tim uvek postojano i nestalno. Isto važi i za street art, čiji radovi postojanost nalaze na ulicama (kratkotrajno), ali i svoj “večiti” život na internet stranicama, na instagram profilima, flickru, facebooku i ostalim socijalnim mrežama koje pohranjuju enorman broj informacija, i koje će opstati sigurno duže od osoba koje su ih fotografisale.
Takođe, Hajdeger navodi, “poetsko stvaranje se pojavljuje u skromnom obliku igre”, i tu nalazim još jednu sličnost sa street artom. Vizuelna funkcija je primarna za uličnu umetnost, ali ona u sebi sadrži i semantičku ulogu koja objašnjava predstavljenu sliku, i pogotovo ako se slika vezuje za određeni tekst, što je čest slučaj u mojim radovima.

slavoj

   Drugi portret iz ove serije koji prikazuje Slavoja Žižeka u svom basic state of mind, sa porukom koja nosi blagu crtu ironije i igre reči: “Pevaj kao Slavoj”. Još od Aristofanovih Ptica i Ovidijevih Metamorfoza, slavuj je prikazan kao otelovljenje poezije zbog snage svog glasa. Pukom zvučnom sličnošću reči između Žižekovog imena i ptice, pevanje dovodim u vezu sa harizmatičnom, ali i uznemirujućom pojavom ovog modernog filozofa koji samim govorom uspeva da zbuni i postavi pitanje slušaocu – koliko ozbiljno smemo uzeti njegov govor? Pesništvo danas je u sličnom problemu – da li se sme shvatati na način na koji je bilo tumačeno kao uzvišena rabota, ili se njegov pad u svakodnevničnost i prozaičnost mora uzeti kao prirodni tok? Shvatam da su moja učitavanja u sopstvene banalne igrarije reči mnogo šira od onog što te reči kazuju, ali se interpretacija i svodi često na kopanje do dubina koje u izvornom tekstu ne postoje. Ova izjava, ovako vezana za Žižekov lik, takođe sadrži i meta-momenat jer se odnosi i na ono što je prisutno kod mnogih uličnih radova – površna primamljivost kroz naizgled smislenu igru reči koja u svojoj dubini nosi vrlo malo logike. Ali, tu je i treće moguće tumačenje – poruku treba uzeti kao savet, što je naglašeno imperativnim obraćanjem. Savet da se peva kao Slavoj Žižek govori da upravo treba imati takav ambivalentan, ali uvek kritički nastrojen stav prema svetu, i da jedino u toj vrsti igre (koja nalikuje na pesničku) možemo opstati.

miljkovic-net

   Treći rad, portret Branka Miljkovića, koji važi za jednog od mojih najdražih pesnika, iako ima i prizvuk parodije (ali da bih svoje kategorisanje uveo kao verodostojno i stvoreno svesno uloženim naporima), ipak bih radije da mu pridenem funkciju desakralizacije, jer sam nešto slično učinio i u svojoj poeziji. Naime, vođen idejom Harolda Bluma o strahu od uticaja, koristim se Miljkovićevim stihom kome preokrećem vrednost, dovodim ga do onog čevrtog stupnja, stupnja demonizacije, kretanja ka otelovljenom protivuzvišenom, kao reakcija na prethodnikovo uzvišeno. Stih “Isto je pevati i umirati” pretvara se u “Isto je pevati i masturbirati”, s tim što se može i naći značenjska veza između ove dve radnje (ako toliko banalno idemo u krajnost i dođemo do zaključka da masturbacija dovodi do onog što se naziva la petite mort, stanje blisko smrti, odnosno kratkotrajnom gubitku svesti). Takođe, u svojoj zbirci poezije na kojoj radim već duže vreme pravim sličan obrt s još jednim Miljkovićevim stihom kome dodajem drugačiji kontekst koristeći se izjavom koja joj prethodi “Dok Bog masturbira… rasprskavaju se zvezde kao metafore.” Ali pored toga bitnija je funkcija desakralizacije, dolaska do preokreta koji uzvišeno i patetično svodi na svakodnevnično i banalno, time stvarajući potreban obrt kojim se obelodanjuje funkcija današnje poezije.

   Na kraju ovog malo opsežnijeg teksta, mogu ipak samo da postavim pitanje – A koja je onda funkcija pevanja danas? I ne bih rekao da imam smelost da odgovorim. Možda ne postoji jedan odgovor, ili nijedan. Možda ću naći odgovor tek kada (i ako) završim svoju zbirku. Ove tanke niti između različitih delatnosti u koje uplivavam tek površno, sa golim člancima koje puštam da prave male talase svojim lupkanjem po mirnoj površini vode, dakle ove niti mi omogućavaju da možda dublje zađem u neku problematiku, sagledam je iz različitog ugla, i dam sebi jednu mogućnost više da doprem do rešenja, ili makar njegove mogućnosti. To je ipak bolje od odustajanja.

8. Poglavlje – Meta-grafiti

  Kada neko delo dođe do višeg stepena razvoja, ono dostiže meta-nivo, odnosno svest o sebi. Samorefleksivnost kao osobina javlja se najčešće u zrelom dobu, i teži da otkrije šta leži iza onog ‘Ja’, kao i na koji način se ono predočava svetu. Najpre bih želeo da pobliže odredim termin ‘meta-grafiti’ koji se do sada, makar koliko sam istraživao, nije pojavljivao uopšte, ili ne u tom obliku. Ono što bih stavio u ovu kategoriju spada i u širi domen street arta (u čiji koš guram i grafite, naravno, no sve posmatram kao članove jedne veće porodice, te je korišćenje termina ‘grafiti’ ili ‘street art’ kod mene potpuno zamenljivo). No, biram termin meta-grafiti zbog toga što mi je najadekvatniji, iako se sam služim primerima svojih stencila i paste-up radova. Grafiti o grafitima, jednostavno rečeno, prisutni su već dugo, i mogu se videti i u šaljivim porukama poput ovog rada koji prisustvom ironije naglašava paradoksalnost svoje poruke. Ironija kao retorska figura se vezuje za meta-svojstvo, i često koegzistira sa samoreferencijalnošću, što je npr. izuzetno često u postmodernoj književnosti koja se naslanja na ironiju kroz samosvest.

Da ne bih širio priču o pukoj teoriji, baciću se na prikaz mojih radova koje sam sa unapred određenim ciljem i grupisao tako da bih mogao da objasnim određenje meta-grafita. Najpre bih se pozabavio radom koji je komotno mogao da se nađe i u prethodnom tekstu, u vezi sa dekontekstualizacijom. U pitanju je moja obrada Mikelanđelovog Davida kojeg sam konvertovao u dvodimenzionalnu formu i izmenio mu neke od bitnih odlika prepoznavanja, time što sam umesto glave posadio NY fat cap.

img_20160316_133059

Pokušao sam da uspostavim balans između veličine replike i originala, ali na kraju je moj David dostigao tek visinu od 160 cm, i time važi za najveći rad koji sam napravio. David u izvornom obliku ne bi bio potpuno usklađen sa samom formom, jer je rascepkana i fragmentarna estetika šablona takva da bi se sva elegancija statue stopila sa površinom i iščezla, dok time što mu menjam osnovu prepoznavanja (glavu) i na nju banalno stavljam sliku NY fat cap-a, menjam i njegovu svrhu. Takođe, klasična Davidova poza biva rekontekstualizovana time što nalikuje pozi crtača koji koristi sprej pri zidu. Zapravo sam hteo i da mu dodam sprej u ruci gde bi se umesto kepa našla Davidova glava, ali nisam hteo da budem grub u odavanju ideja. Ovako je ona ovde data suptilno, prefinjeno. Iako je odrađeno pored skitnice koji je spavao stojeći sa druge strane stepenica.

img_20151025_150230

Bebu sa sprejom sam odradio pre godinu dana i svakako taj rad spada u prve koje sam planirao za ovu grupu. Tada sam lepio dosta plakata sa mračnijim motivima, i mislio da je upravo ovim (jednim od retkih radova koje sam štampao u koloru) napravljen balans i time dodatno osvežen grad šarenilom. Ideja je tu vrlo jednostavna, beba sa sprejom u ruci i flekama od boje predstavlja ljupku glorifikaciju ovog našeg zanata, i njena nevinost u očima jeste ona istinska sreća i zadovoljstvo koje se javlja u trenutku izrade. Zapravo, ta beba i oličava ono što je suštinsko za crtanje noću, za lepljenje svojih paste-upova i izradu šablona. Puls grada se nikad ne može osetiti na sličan način.

dsc01011

Šablon „U slučaju panike uništiti zid“ mi je takođe drag; za razliku od gornjeg rada, ovde se ne opisuje svrha, već razlog, kroz pitanje – zašto crtači i street artisti imaju želju da provode noći u crtanju grafita? A odgovor leži u toj intimnoj potrebi da se usmerimo ka jednoj akciji koju odlikuje repetitivnost (u slučaju tagovanja npr.) i koja dovodi do smirenja. U osnovi crtanja leži ona dionizijska potreba za stvaranjem i razaranjem, i ona je oličena ovde kroz stapanje oba principa, dozvolila im je da koegzistiraju.

Za poslednji rad u kojem se ironija i intertekst spajaju kroz postmodernistički postupak negiranja tradicije i istorije, odabrao sam Dekarta. On jeste kamen temeljac zapadnjačke filozofije sa svojom toliko famoznom a izlizanom floskulom „Mislim dakle postojim“. Po mom skromnom mišljenju, smatram da je Dekart banalno poistovetio razmišljanje sa postojanjem, što postaje očigledno kada pogledamo istočnjački model kroz pojam meditacije – ona zahteva potpuno čistu svest koji bi Dekart onda odredio kao ne-postojanje, jer se razmišljanje potiskuje. Samim tim, ono što Dekart naziva mišljenjem, danas je adekvatna glagolska imenica ‘smaranje’ kao problem modernog sveta. I to je tek prvi sloj poigravanja prikačen za ovaj rad, međutim, onaj meta-referentni sloj leži u precrtanoj prvoj reči i drugoj postavljenoj – šaram – dakle postojim. Za kapitalistički sistem Zapada aktivnost jeste jedini vid postojanja, zanemaruju se i razmišljanje i meditacija, i nameće se rad kao odlika življenja. Labor omnia vincit.

14718103_1139046809515794_125601765906186240_n

Na kraju, svrha samorefleksije jeste dostizanje spoznaje o sebi, ili grafitima u ovom slučaju, kao nečeg što živi zasebno i što je samo sebi dovoljno. Tu leži i glorifikacija samih radova, njihovog života i smrti na zidovima, bez ikakve pretenzije na jednoznačnost ili pristrasnost. I moji i tuđi radovi koji spadaju u ovu grupu predstavljaju zaista jedan poseban odeljak sistema street arta, i kroz pojam ‘meta-grafita’ smatram da bi trebalo da se ubuduće obrati više pažnje na njih.

7. Poglavlje – Dekontekstualizacija redi-mejda i apstrakcije

Tehnička reprodukcija omogućava destabilizaciju pojmova originala i kopije, i ovaj proces kulminira sa prelaskom u digitalno doba u kojem gotovo da ne postoji razlika između njih. Ipak, svaki vid preoblikovanja, kopiranja i korišćenja bilo kakve-kolaž tehnike pretpostavlja stvaranje originala, delezovske karte. A ono što bi bio najjednostavniji primer kopije u ovom slučaju, jeste npr bilo koja fotografija u ovom blogu, jer je u pitanju kompresovana slika niskih rezolucija, preview; umesto kvaliteta bitnija je njena dostupnost i mogućnost brzog distribuiranja.
Naime, za moja tri rada kojima ću se baviti, karakteristično je korišćenje mimeze, čina koji su originalni autori odbacivali i prezirali, jer je glavna odlika njihovog dela najpre bila beg od mimetične umetnosti. Mojom primenom mimeze na njihova dela osnovna ideja se razara. Pojam mimeze ovde se odnosi na stvaranje kopije dela, koja postaje original time što joj se menja prvobitni kontekst. Još od početka prošlog veka, sa nastankom i razvojom prve apstrakcije, moderna umetnost nastoji da se oslobodi renesansnih konvencija po kojoj je umetnost podređena pojavama vidljivog sveta. Time što odlučujem da desakralizujem njihovo delo primenom mimeze, ne znači da se u potpunosti vraćam na početnu stavku jer opet nije u pitanju čisto preslikavanje sveta. Ali se ni time ne rešava problem – dok originalna Maljevičeva i Mondrijanova dela predstavljaju puku apstrakciju, njihovom afirmacijom u istoriju umetnosti oni zadobijaju svoju poziciju u svetu i postaju njen suštinski istorijski deo, te se onda klasična teorija mimeze i može posmatrati kao da je primenjena. Nek ova dvojakost ostane po strani za sad.
U biti moje obrade, pored ovog izvrnutog oblika mimeze, stoji i pojam dekontekstualizacije koji se odnosi na izmeštanje iz prvobitnog u novi kontekst.

pis
Dišanova Fontana je uvela radikalne izmene u poimanje umetnosti, i ono što je bilo avangardno na kraju 20. veka, danas postaje afirmisano od institucionalnog sistema. Ubuduće dolazi do rekontekstualizacije pisoara od strane drugih autora; neki od primera su: kopija Elaine Sturtevant iz kolekcije Pino u Veneciji (Duchamp Fountain, ’73), zlatni pisoar Sherrie Levine (After Duchamp, ’91) itd. Značenje pisoara se menja u svakom od ovih obrada, i na osnovu toga, i moj rad dolazi kao prirodni sled svih prethodnih.
Ovaj stencil-pisoar gubi svoju predmetnost, ali dolazi do obrtanja pozicija – dok Dišanov pisoar najpre ima radnu funkciju, on je gubi time što biva izmešten iz nje – umesto u toalete odlazi na umetničko postolje. Dišan manipuliše predmetom time što ga obrće, a davanjem naziva on dobija i novi semantički obrt. Ja sam odlučio da zadržim njegovu poziciju, kao vidnu aluziju na njegovo delo, ali mu vraćam prvobitno ime – pisoar – kao i njegovu funkciju (bez šale, smatram da su stencil-pisoari rašireni po čitavom gradu sasvim pogodna mesta za uriniranje, makar tokom pijanih noći i pustih ulica; u krajnjem slučaju psi bi delovali pristojnije da biraju njih kao pogodno mesto za olakšavanje. U ovako gustoj mreži ozbiljnih referenci mislim da su pristojni psi sasvim dobar odabir za predah).
Dišan razara distinkciju između kopije i originala, posle njega nije bitno da li je autor proizveo predmet ili neko drugi – bitno je ko ga je odabrao kao umetničko delo. Time delo postaje umetničko samo u određenom kontekstu, van toga je običan predmet. Moja obrada je istovremeno potvrda ove ideje, ali i negacija, jer se menjanjem medijuma obespredmećuje delo – no – paradoksalno – vraća mu se prvobitna funkcija.
Za obradu Maljevičevog i Mondrijanovog rada, pak, ne dolazi toliko do odskakanja u odabiru medijuma, ali se šablon i sprej pokazuju kao traljave alatke mimezisa. Uzimajući precizne dimenzije originalnih radova pokušao sam da rekreiram poziciju i veličinu, neuspešno, naravno, ali sa svešću da tako mora da bude.

maljevic
Prema apstraktnim slikarima, boja postoji radi sebe, a ne da bi predstavljala predmet. Otuda čistota pozadine kao pokušaj približavanja onom „ništa“ kojem suprematisti pridaju ontološku vrednost. Ta funkcija se gubi već mojim vezivanjem ovog rada za groteskno prenapunjenu kantu za smeće u parku. Pritom, još jedna tehnika koja se vezuje za ovaj i za Mondrijanov rad, jeste dripping tehnika, karakteristična za sprejeve, s tim što se ona uglavnom koristi stilizovano i sa estetskom funkcijom, dok ovde služi da uništi prvobitni izgled, da naruši tu odveć degenerisanu mimezu originala.
Dok se kod Maljeviča fokus stavlja uglavnom na površinu a ne na okvir, Mondrijanu su veoma bitne granice rada. Maljevič podrazumeva protežnost iza samog rama ali se ne bavi onim izvan, dok Mondrijan koristi crnu rešetku  koja dodiruje ivice slike, i koja kao da, zajedno s bojama, čini deo veće celine koja je prevazilazi. Rešetke koje „cure“ ruše ovu koncepciju, a nepostojanje rama i tačan prikaz granica boja i rešetki, razara suštinsku Mondrijanovu ideju. Ovako naslikan rad postaje ogoljen, patetičan mimezis prvobitne zamisli.

mondrijan
Naravno, ovo je samo lični eksperiment, pokušaj jedne dekontekstualizacije iz želje da vidim u koliko paradoksa mogu da upadnem kada pokušam da se poigravam sa delom menjajući ga iz više uglova. I, zaista, paradoksa je mnogo. Ali ono što je ipak suštinsko za sva tri rada jeste potreba da se ideja dela iskoristi zarad povratka ka prvobitnom rušenju normi, iz muzeja koji nužno sa sobom povlači vraćanje tradicionalnom, na ulicu koja dozvoljava postojanje bilo čega na svojim zidovima. Sa razlogom Mondrijan-stencil stoji pored velikog murala u Rajićevoj, kod Fakulteta likovnih umetnosti, kao jedna opomena.

6. Poglavlje – Sajber-kultura i postapokaliptični tretman

Razmišljao sam dosta o slučaju Aarona Swartza i njegove tragične smrti koja je prikazala brutalnu borbu jedne genijalne individue sa čitavim državnim aparatom. U njegovom prosvetljujućem „Gerilla open access“ manifestu ističe značaj informacije u tehnološkom dobu, kao i nemogućnost pristupa od strane običnih ljudi, ljudi koji jedino plaćanjem mogu da ih priušte. Iako sam imao na umu njegovu figuru za jedan od radova, ipak sam odlučio da je izostavim, i da je bolje da u ovom tekstu samo izložim neka od razmišljanja. Swartz slučaj je pokazatelj nemogućnosti borbe u stvarnom životu, i time što sam odabrao samo fiktivne figure koje predstavljaju neku vrstu pobune, sve tri relativno različite ali sa određenim zajedničkim osobinama. Ovde jeste odista predstavljena jedna pesimistična orvelovska vizija sveta, iako ja sam nemam tendencije da naričem nad time – moje je da posmatram i tumačim. Jedini način da se stvori promena jeste da ogroman broj ljudi prvo shvati nemogućnost dolaska do nje. Deluje paradoksalno, ali osnove hakovanja su upravo u tome – naći falinku u naizgled savršenom sistemu, hakovanje čini da program radi ono što inače ne bi trebalo. Stvoriti revoluciju, to je – hakovati stvarnost.

ss

Šablon Tajlera Durdena sa natpisom „1st rule of fight club – never hashtag fightclub“ služi kao opomena da se kontra-kultura razara iznutra zbog toga što se njene antikonzumerističke ideje provlače kroz produkte koji se temelje na konzumerizmu. Film Fight club je stvorio čitav kult koji je dalje pokrenuo zaradu od robe bazirane na njemu; time se poništava idealistička osnova filma. Rekao bih da je ta ambivalentnost glavna tema filma, i da je savršeno oličena u rascepu glavnog junaka – zbog toga na kraju i vidimo Džeka koji pokušava da uništi onu razaralačku stranu svoje ličnosti oličenu u Tajleru, koji je postao nemoguć za kontrolisanje.
Koristeći poruku koja se odnosi na popularni trend heštegovanja, reklo bi se da i ja naizgled upadam u istu zamku ako sam ja onda prvi koji će da okači sliku rada sa hashtagom. Ali postavlja se pitanje – da li je poenta u širenju poruke ili načinu na koji se poruka širi? Makar lično imam opravdanje za kačenje, oličeno u potrebnoj dokumentaciji svih mojih radova na jednom mestu. Svakako sam potvrdio svoju pretpostavku da će se verovatno javiti ljudi koji će fotografisati rad i postaviti hashtag referencu baš na predvidiv način. I to se desilo već prvo jutro nakon što sam odradio rad. Nema boljeg svedoka o predvidivosti jedne masovne kulture od toga.

123414
Fsociety poster mi je bio izuzetno prijemčiv za ovaj projekat, pogotovo što oni predstavljaju fiktivni pandan Anonimus organizaciji, dok sama serija Mr Robot na fin način aludira na fiktivni film „Careful Massacre of the Bourgeoisie” čiji nastanak je simbolično vezan za 1984. godinu. Fsociety predstavlja isto što i Anonimus samoj pop-kulturi: privid otpora i revolucije koja se zaista ne odigrava već živi u svom spektaklu, živi u slavljenju hakovanja twittera članova ISIS-a stavljanjem gej fotošopovanih slika njihovih vlasnika na kaver. Iako Fsociety u seriji „Mr Robot“ zaista dolazi do konkretnog cilja, upravo tu se pokazuje šta bi se desilo da se u stvarnosti desi promena takve vrste – kolaps koji ne rešava stvari, zašto? Jer ne postoji rešenje. U osnovi pobune i pokušaja promene stoji čovek kao nesavršeno biće, biće puno mana koje zalud teži utopijskom udruženju iako se njegova istinska priroda sukobljava sa njime. No, ipak su nam potrebna ovakva udruženja radi ubeđivanja sebe da nismo potpuno upali u konformizam. To me podseća na onu teoriju o Matrix filmovima gde ne postoji Zion, gde je i on proizvod mašina, simulacija koja je data onom malom procentu ljudi koji imaju tendencije ka pobuni, i da je njima samo omogućeno da tu svoju pobunu izražavaju u jednom drugom, izolovanom delu simulacije.
Poruka ispod Fsociety šablona nosi dvoznačnost u smislu i u samom izrazu koji cenzurom jednog slova ukazuje da je poruka postala beznačajna. Ona je iznova razorena auto-cenzurom toliko prisutnom čak i na internetu koji je često u početnim godinama glorifikovan kao medijum sposoban za potpunu slobodu govora, da bismo par decenija kasnije svedočili Wikileaks skandalu koji Američku vladu dovodi u situaciju ne da reaguje na istinitonosne informacije koje su procurele, već na žestoku i nasilnu potrebu da osude „krivca“ (uzrok masovnih protesta sa sloganom „Don’t shoot the messenger“)..
Cenzura reči u ovom dobu i vremenu deluje komična, cenzurišu se psovke u filmovima koji glorifikuju nasilje, koji prikazuju obilne količine krvi, mutilaciju udova, zumirane polne organe etc etc. Čak se i u samoj seriji Mr Robot cenzuriše reč „fuck“, što deluje komično kad je u pitanju sadržaj serije koji se bavi temama slobode govora i delanja. Zato je cenzurisan i ovaj tekst ispod maske – nije bitno šta će se zaista reći, jer niko neće čuti. A ako iko nazre ono što se govori, to će doći kroz filtrirani kanal u kojem će se odstraniti sve nepogodnosti za sve te krhke uši koje ne mogu čuti jedno „JEBEŠ“, a čije unutrašnje čulo tu reč izgovara češće nego što je spremno da je vikne naglas.

negan

Poslednja figura tematski naizgled odudara od prethodne dve po pitanju ideologije koja iza nje stoji, te bih zato dodatno problematizovao šta se podrazumeva pod anarhističkim idejama Negana, antagoniste kasnijih sezona serije „The walking dead“, kao i stripova, odakle sam preuzeo lik, jer mi se čini prikladnijim nego još nedovoljno istaknut Jeffrey Dean Morgan. Negan se vezuje za anarhistički model samo iz izvesne perspektive; njegov sistem vladavine zapravo podseća na monarhistički sistem sa određenom hijerarhijom podanika, pratilaca i vodnika koji kontrolišu fragmente veće teritorije. No pošto su ovi likovi smešteni u postapokaliptični svet gde državno uređenje uopšte ne postoji, i gde je samim tim već uspešno i pasivno sprovedena glavna anarhistička težnja, ostaje pitanje problematizovanja vladavine nakon vladavine. Sajber-ratovanja ponovo zamenjuje staromodni sistem „Ubij ili budi ubijen“, sistem kojem se preživeli moraju povinovati da bi opstali. Neganova ideologija stoji u sivom području, dok iz perspektive naših glavnih junaka njega gledamo kao tiranina, a saosećanje sa junacima, koji nisu nimalo bolji od samog Negana, dolazi iz poznavanja svih njihovih mana, vrlina, svih dela koje su počinili. Čitav njegov sistem je tako uređen da omogućuje onima koji su u njemu da žive normalno koliko je to moguće u doba post-apokalipse. Za Negana, pak, kao i za dve prethodne figure, vezuje se često, možda čak i namerno, onaj toliko često pogrešno tumačen aspekt destrukcije i haosa koji se integralno vezuje za srž anarhizma. No, nečiji spasilac gotovo nužno mora biti nečiji uništitelj.
Osnovna ideja iza ovog rada je malo drugačija, i rekao bih, ne zahteva ozbiljno teorijsko tumačenje jer je nastala na osnovama jednog posprdnog poigravanja sa onim što se dešava na zidovima grada , a to je masovna invazija „Go vegan“ grafita koji zapravo stiču veliku popularnost na društvenim mrežama. Očigledno je da politički korektna kultura uzima maha i kod nas, i to na odveć poznat kancerozan način – ističe se osobeno mišljenje kao jedino validno, i od svih se zahteva da se njemu povinuju. Gotovo uvek prisutnom ambivalentnošću mojih radova izbegavam propagiranje jedne ideje, iako ja lično imam prava njome da se vodim. Ovaj blog svakako više služi kao iznošenje ličnih ideja o radovima koji više nisu moji nakon što se pojave na ulici, što je i razlog zašto ih više ne potpisujem. Ali osetio sam ipak potrebu da bocnem sve one koji smatraju da su ulice milostive i da tako olako primaju loše radove i vrlo ograničene ideje na svoju kožu.
Vođen sličnom asonantnom strukturom slogana, moj „Go Negan“ je na isti način bezuman i glup kao i onaj slogan na koji aludira, jer u suštini iza cele poruke ne stoji jedna čvrsta, koherentna ideja, slogan postaje zanimljiv uhu, prijemčiv PC hipster-konglomeratu koji bi razrogačeno pobegao od krave kad bi ga slučajno šibnula po obrazu terajući obade i muve, ali ne preza od toga da se diči sloganima „Not your mom, not your milk“. Na kraju, sve što su autori (ili autorke, da ne grešim dušu o jezički osetljivu PC kulturu) ovog rada postigli, jeste izuzetna popularnost na društvenim mrežama… što im je možda i bio cilj. A ako je cilj bio da se raširi svest o eventualnim štetama jedenja životinjskih proizvoda, po ljude, a i same životinje, jelte, mislim da nisu uspeli u naumu. Jedan Negan bi svakako bio dovoljan da dovede u red sve te borce za prava. All life is precious.

5. Poglavlje – Dobro dete loš grad

Domaća, vrela supa se ljulja u šerpi, veseli rezanci i komadići matorog petla; kladim se da je divno bilo njegovo poslednje kukurikanje. Uz svaku kašiku, majka dva puta guta knedlu. Dva puta. Glasno. Uz svaku kašiku. Otac se zajapurio kao jednonogi atleta na paraolimpijskim igrama. Previše bibera, ili je to krivo samo njegovo grlo zarđalo zbog dve paklice cigareta dnevno. Izgleda kao da umire. Hajde, hajde, matori, još samo malo, oguli grlo do pucanja, neću ići ja na tvoju sahranu, imam većih problema, bitnijeg posla, hajd’ još jednu pesnicu o sto, jer moju o leđa nećeš dobiti. I dalje živi. Dvaput progutana knedla, a pun tanjir supe preda mnom ne izgleda privlačno. Kad ja poludim…
Pun tanjir piva preda mnom. Jedva sam uspeo to veče da skupim 114 dinara, dovoljno za dve flaše. Tih dana tokom srednje škole nikad nisam imao dovoljno para. Pored zgrade, pas lutalica šapama ruši kontejner i dok kopa za hranom, povremeno baci tugaljivi pogled krivca ka meni. Prolazeći pored bandera na koje su prikačene kamere, ispred kuće glavnog dilera, teglio sam svoju “Legend Jeans” kesu sa praznim flašama. Pola decenije me služi ta izdržljiva mala crna kesa, doduše, pri vrhu je izbledela zbog trljanja oštrih ivica čepova o njenu unutrašnjost. Dno uvek miriše na bajato pivo. U 11 časova uveče, grad je mrtav. Prazni silosi stoje kao veličanstveni spomenici propadljivosti industrijskog života, a betonske zgrade, čije stanove su osamdesetih godina dobijali radnici mlekare, uglavnom krkljaju u mraku, sa spuštenim roletnama. Raditi u obližnjoj fabrici, okružen istim ljudima koje potom gledaš u stanovima oko sebe. Živeti. Spavati. Nemoj srati tamo gde jedeš, ali ovde su svi navikli da se goste iznutricama nužnika, i nikome ne smeta omašćen brk. Mirisno je ono na šta se navikneš.
U trafici radi moj nekadašnji prijatelj iz osnovne škole. Ako se može reći da mi je bio prijatelj. Svakako je bezbolnije komunicirati sa njim, nego sa muslimanom koji je radio pre njega, i koji me je redovno pitao zašto pijem.
“Evo nema ništa, dva komada, da, staviću flaše iza, ništa, a ti, aha, znači operacija oka, od silnih udaraca kažeš, da čuo sam da si mu prosuo zube kao baka unuku bokal vode niz stepenice pri odlasku na saslušanje, da verujem da je zajebano, ništa, srećno s tim, da da, pozdraviću sestru koja je, blago njoj, napustila naš grad, da ne gleda naša mršava dupeta, a jebiga, sitniš ko sitniš, žalite se kad vam damo krupno, a sad vam i sitno smeta, hajd’ uzdravlje.”
Pun tanjir piva preda mnom, grabim kašiku, srčem, gutam knedlu (jednom), grlo grebe, zakašljavam se, srčem ponovo, Kinezi bi moje srkanje nazvali uljudnim i prijatnim, kašljem, otvaram novu flašu, srčem, kašljem, pijem… pivo. Dva komada te urade kao četiri. Ipak nije dovoljno. Jesam li… normalan?
Sećam se da mi je tada palo na pamet jedno putešestvije sa dvojicom drugova u osnovnoj školi. Bili smo u šestom razredu, rekao bih. Ili sedmom. Ne znam tačno, oko ovog događaja kao da su se izgradile sve ostale ludačke slike iz tih godina: začuđenost nad lokvom krvi kod obdaništa dan nakon ubistva nekog lika, a potom i prizor čoveka otupelog od ko zna čega, dok sedi na zidiću pored pošte, zatvorenih očiju, bledog lica i razbalavljenih usta, bez vidljivog znaka života… ili pak naše traženje iščupanih noktiju nastavnika fizičkog u šumi gde je mučen i ubijen, zbog dilovanja. Barem više nismo morali da radimo ture od dvadeset sklekova i pedeset trbušnjaka svakog časa.
Ova dvojica su mi odista bili drugovi, valjda… znam da smo, iako smo svi imali različite nadimke, imali isto ime. To je zapravo jedina zajednička stvar koju sam imao sa njima. Jedino što mogu imati zajedničko sa bilo kime. Ime. Nije mnogo. Inače, odvažili smo se da odemo do ludnice. U to vreme, često se govorilo za one koji završe u ludari da su prešli prugu, jer je zaista postojala jedna nefunkcionalna pruga na desetine koraka od kapije bolnice. Oduvek smo hteli da je pređemo. Dočekao nas je portir u čuvarnici, i na naše pitanje da li smemo da uđemo unutra, on nam je ozbiljno rekao: “Samo na vašu odgovornost.”Bez reči smo se okrenuli i nismo nikad više prišli kapiji.
Sad ih češće puštaju napolje, te ludake. Ne, ne ludake, te… zatvorene ljude. Već ih prepoznajem na ulici, na autobuskoj stanici, dok piju jogurt iz flaše od dve litre na užarenom suncu, ili dok bauljaju pored moje zgrade razjapljenih vilica, verovatno bez cilja, ali istrajnog koraka. Nekad mi se čini da ja više posustajem u hodu od njih. Ja, oni. Njihovo “Oni” mi je bliže od onog “Oni” kada pomislim na druge. One slobodne. Dok sam se vozio autobusom pre neki dan, na sedište preko puta mojeg sela je jedna devojka koju prepoznajem iz te grupe ljudi iz bolnice.  Osrednjih godina, sa rupicom na punačkoj vilici, sa debelim šarenim džemperom koji je imao dublji rez i raskopčane dugmiće. Gledala me je spokojno. Povremeno je vadila keks iz džepa i grickala ga, ne obazirući se na komade koji su joj padali na grudi, kroz prorez džempera. Zamišljao sam kako bi izgledao seks sa njom. Nakon mučnog, dugotrajnog kotrljanja naših udova, dahtaja ucveljenih životinja i plesa obezglavljenih guštera i rasplodnih kobila, verovatno bi me upitala: “Kako je to jebati se sa ludakom?”
“Ne znam, ti mi reci.”
Jutros sam se probudio u znoju koji je odisao mirisom benzina. Sanjao sam plač dece u vatrama logora… a taj zvuk je i dalje bio prisutan nakon buđenja. Mačke se pare u podrumu. Tako zvuči stvaranje života u ovom ludom gradu, kao megafonom pojačan čin opštenja životinja u februaru. Kao i životinje, ni ljudi ne postavljaju pitanje šta će biti sa tim nakotom. Prvi mačići se bacaju u vodu. Da li se onda od nas očekuje da sami skočimo?
“Sine, ohladila ti se supa.”
“Znam. Pusti me.”

***

gudkidbedsiti

Crne trake se koriste podjednako za pokrivanje očiju radi očuvanja identiteta koliko i za cenzurisanje neprimerenih slika ili delova slika.
Jedan članak sa Politikinog sajta je na zanimljiv način kritikovao posebnu sliku mladog fudbalskog tima iz novina, gde su deci oči bile pokrivene crnom trakom. Osnova ovakve kritike leži u tome što crna traka sa sobom nosi negativne konotacije koje se najčešće pripisuju zločincima, a uzev u obzir da se ovaj poprilično monoton i nezanimljiv slučaj bazirao na sukobu oca jednog deteta i trenera, ovim mladim fudbalerima se pridavao samo loš publicitet.

Good kid mAAd city je drugi punokrvni album Kendrika Lamara, a takođe i drugi veliki uticaj na ovaj projekat. Podnaslov albuma glasi „A short film by Kendrick Lamar“, u kojem autor narativizuje svoje adolescentsko doba, odrastanje u određenoj sredini koja je ostavila jak utisak na njegovu ličnost, sukob sopstvenih ciljeva i ambicija sa „umetnošću uticaja od strane prijatelja“. Kroz čitav album se provlače isečci iz audio-poruka njegovih roditelja koji mu pružaju podršku. Priča data na početku ovog teksta predstavlja jednu od varijacija, jednu od mogućnosti koje se vezuju za „dobro“ dete koje odrasta u „lošem“ gradu. Hteo sam da napravim potpun kontrast da bih prikazao još veću diskrepancu između pojedinca i okruženja. Ludilo se doživljava kao nešto loše, zlo, izopačeno, drugačije od onoga što socijalna norma zagovara; sam junak priče pokušava da dostigne empatiju prema ljudima zatvorenim u instituciji, u njihovom “bezumlju” nalazi utehu koju ne dobija od onih najbližih. Ako je u datoj priči prikazana distanciranost između roditelja i deteta (što se kod Kendrika poništava roditeljskim usmeravanjem na pravi put njihovim savetima), da li onda može doći do sazrevanja?

Pitao sam se kolika je očiglednost ironije u toj sintagmi, a onda sam shvatio da nije moguće dati konkretan odgovor, jer ga zapravo nema, ako se ideja same rečenice prenese na globalni plan, odvoji od pojedinačnog lika i veže za sve bezimene portrete, za sve zacrnjene oči i sve identitete koji leže iza njih. I svaki bezimen portret ima priču, kao što je ova. I svaku vredi čuti. Na kraju nije ni bitno pitanje da li je dobro dete palo pod loš uticaj, ili je pak već sadržalo klicu propadljivosti koja je u tom okruženju procvetala, ili je ono u svojoj biti ostalo čisto, i jedino u tom prljavom gradu i može da sija u svoj punoći.
Za razliku od omota Kendrikovog albuma, i za razliku od novinskog isečka, ovi portreti svesno skrivaju svoj identitet i time se simboliše njihovo svesno stupanje u prekršaj, kao jedinu mogućnost koja im je data u ovom gradu. Oni nisu deca u izvornom značenju, već taj poročan nakot samog okruženja. Ironija ne leži u individui koja posmatra, već u tom bezimenom kolektivu koji je koristi da opravda ili sakrije svoje postupke, koristeći se time kao još jednim sredstvom koje mu je na raspolaganju.

goodkid1

***

Naziv projekta u svojoj biti može biti oljušten od značenja, pretvoren u jednu floskulu koja u konstantnom ponavljanju gubi svaki vid smisla, kao što gubi i bilo koja reč koju više puta ponovimo naglas. Ipak, naziv služi kao hipertekst, u jednom čudnovatom obliku, koji odvlači od realiteta slike do ovog teksta kao njegovog objašnjenja. Ovo se dešava samo u slučaju da recipijent odluči da konzumaciju proširi, vremenski i prostorno, te pri referentnom istraživanju dolazi do ovog bloga, što je opet jedan vid iznenađenja koji internet oduzima street artu time što ga smešta u prostore do kojih se dolazi namenski. Da pojasnim – internet konzument street arta zna tačno gde može naći svoju „dnevnu dozu“ ove vrste umetnosti, i na tim određenim mestima, internet stranicama, dobija količinski mnogo veću dozu nego što bi dobio u realitetu –  na ulici –  u jedinici vremena. Spontanim dolaskom do tih stranica emulira se osećaj koji recipijent doživljava pri iznenadnom susretu sa nekim radom na ulici. Time se u virtuelnom svetu ostvaruje ono što je ranije bilo moguće samo u realitetu.

Postscriptum:

Pri lepljenju plakata jedan od prolaznika je dobacio komentar pitajući me da li je to za srpsku naprednu stranku. Gotovo da sam zaboravio da je predizborna kampanja u punom jeku. Ne, rekoh, ovo je za Dobru decu koja nemaju za koga da glasaju.

Ostale radove videti ovde.

4. Poglavlje – Transponovanje virtuelnog u domen realiteta

 

Nadovezujući se donekle na priču iz prethodnog poglavlja, sada želim da pokažem na koji način dolazi do preuzimanja sadržaja iz virtuelnog prostora u kojem je i bio začet, i prebacivanja u realitet.
Smatram da je potrebno da i ovoj skupini posvetim jedno poglavlje, iako i sam imam poprilično ambivalentan odnos prema njoj, gde sam se zapitao koliko je zapravo bitna ideja, a koliko konkretan trud koji treba uložiti u nešto što će eventualno i izgledati da je kompleksno zbog uloženog vremena, pored idejne srži.
Ono što sam najpre hteo da testiram jeste da li delo uvijeno u hermetičnost čuva sopstveni integritet jer se ne (pr)odaje javnosti, i da li bi to zaista trebalo da bude cilj jednog dela. Potom, kolika je bitna uloga perspektive, tačke gledišta, i koliko se one mogu razlikovati od rada do rada (što će mi dozvoliti da nemam koherentnu ideju povodom svih radova iz ove grupe).
Evo na šta ciljam – u ovoj skupini se nalaze radovi koje sam preuzimao i modifikovao iz njihovih virtuelnih prvobitnih predložaka – video-igara. Do toga sam došao razmišljajući o tome kako je osvajanje zidova grada poput osvajanja nivoa u igrama, samo što je mnogo nelinearnije, ali se može reći da ima jedan vrlo jednostavan i linearan cilj. Zapravo najviše podseća na igre strateškog tipa koje se nikad ne mogu završiti osim kad igrač odluči da ih ostavi po strani, i u ovakvom tipu igara igrač je uvek u opasnosti od napada; makar osvojio i sve teritorije, one će stalno biti ugrožene. Ono što vuče igrača da iznova ponavlja jednu akciju jeste težnja ka savršenstvu, za koje on zna da je nemoguće, ali ga to ne sputava u igranju. On bira da (se) igra, i sve dok mu to bude zanimljivo, on će držati kontroler u ruci.

limbo

Hermetičnost svake paste-up slike leži u (ne)poznavanju od strane recipijenta. Onaj koji može da prepozna odakle je izvučena slika, shvatiće delo ne samo na estetskom planu nego i na idejnom, a drugi su „osuđeni“ na estetski plan. Da li će oni prvi biti u nadmoćnoj situaciji, ili je to igra varke? Da bih mogao doći do konkretnog odgovora, bilo je potrebno da vidim kakva je recepcija radova. Prvi rad iz ove grupe je dečak iz indie igre Limbo, i na semantičkom planu je poprilično zanimljivo diskutovati kako se on uklapa u kontekst street arta, pa i samih ulica na kojima se nalazi. Njegovo putovanje kroz morbidne pejzaže, suočavanje sa paukom kao potencijalnim izvorom fobija, i drugom decom koja možda predstavljaju odraz zlostavljanja od strane vršnjaka, potom nerazjašnjenost okolnosti u kojima se nalazi – da li je u pitanju san, čistilište, ili nešto treće. Stavljajući ga na ulicu hteo sam da mogućnost tumačenja prenesem u stvarnost tako da se svačije tumačenje može direktno na nju primeniti. Ovaj dečak jeste morbidna, gotovo depresivna figura, ali time što je prebačena u stvarnost, ona svedoči o njoj baš kao što je svedočila o virtuelnom svetu u kojem se nalazila. Prekrečen Limbo-dečak svedoči o istoj surovosti kao i njegova virtuelna smrt koju mu je doneo pauk.
Još jedna bitna napomena – u virtuelnom svetu sve ove figure su pokretne, u manjoj ili većoj meri. Gotovo je paradoksalno, ali u realitetu takve figure jedino i mogu biti nepokretne u najvećem broju slučajeva (ne znam da li bih išao toliko daleko da cosplay stavim u isti koš sa ovom idejom o kojoj govorim).

 

lutka1

Druga igra koju sam iskoristio je Neverending Nightmares, takođe igra nezavisnog tima, odrađena u poprilično zanimljivoj hand-drawn tehnici sa izuzetnom atmosferom i pričom. Priča prati Tomasa, koji se budi iz jednog košmara u drugi, i igra praktikuje myse en abyme mehanizam koji je odlično motivisan postupcima igrača (pri svakoj smrti, junak se budi u novom košmaru, a narativ se pomalo menja). Kreator igre je rekao da je ona poslužila kao suočavanje sa njegovim opsesivno-kompulsivnim poremećajem, depresijom i suicidom, čiji elementi su vrlo prepoznatljivi u igrama. Ipak, ono što je na mene ostavilo veliki utisak jesu lutke na koje Tomas često naleće tokom igara, i koje, po mom tumačenju, predstavljaju sponu sa njegovom sestrom (ili možda ženom, ili pak psihijatrom – igra dozvoljava slobodnu interpretaciju), kao i sa detinjstvom, koje i jeste jedna od značajnih tema za ove radove. Time se pravi spona između krhkosti detinjstva i paste-up radova koji su najizloženiji cepanju i brzom nestanku od svih ostalih street art tehnika. Sa varijacijama lutaka mogao sam da variram i mesta koja sam birao za njih, te su zavisno od grimase radovi mogli da se nađu na podobnim mestima (izobličena faca za tunele i podzemne prolaze, nasmejano lice za otvorenije površine). Svakoj od odgovarajućih kombinacija sledila je određena foja cveta koja simboliše emociju izraženu kroz perspektivu posmatrača, i/ili same slike. Takođe, izražene oči kod svih ovih figura sugerišu postojanost još jedne perspektive, perspektive samog rada (bilo lutke, dečaka, ili devojčice), o čemu će dole biti više reči.
U ovom trenutku većina ovih radova je nestala, ili su stradali od vremenskih prilika, ili su skinuti od strane ljudi (što je moguće, iako je domaći lepak, ako se sastojci dobro izmere, poprilično otporan, te je gotovo nemoguće potpuno ukloniti rad u slučaju da se lepak dobro osuši). Ali njihova efemernost služi kao druga strana medalje, gde je prva strana vezana za laku izradu i instalaciju.

lutka2

Jedini rad u koloritu je takođe i dvodelni paste-up, Little sister iz Bioshock serijala, koji mi je posebno drag zbog toga što mi je pokazao na koji način video igra može da postane umetničko delo, pa i remek-delo, usudio bih se reći. Pored kompleksnosti radnje i raznih motiva, od biblijskih aluzija do naziva iz grčke mitologije, pa sve do filozofije objektivizma Ajn Rend i prikaza jedne utopije, tragičnost leži najviše u krhkim stvorenjima sakupljačima, oličenim u takozvanim Malim sestrama.

 

little sis

Ako obratimo pažnju na ugao gledanja, postoje dve vrste doživljaja – jedan je iz perspektive same devojčice, drugi iz naše perspektive; prva perspektiva svet doživljava u svojoj naivnosti, provučeno kroz veštački filter nevinog i detinjastog devojčicin mozak je ‘programiran’ da morbidne i gnusne scene nasilja doživljava na potpuno drugačiji način od nas, koji sagledavamo taj realitet onakvim kakav jeste (u svetlu Bioshock sveta, videli bismo krv i leševe tamo gde devojčice vide svetlost i anđele). Susret sa ovim radom može izazvati razne emocije u posmatraču, ali pretpostavljam da najpre dolazi izvesna odbojnost, da ne kažem gnušanje, izazvano mračnim devojčicinim pogledom i špricem u njenoj ruci, kao i prljavom odećom. Hipotetički gledano, pitanje je kako bi ona sa tog mesta posmatrala svet – da li u svojoj gnusnosti, ili bi možda i dalje bila programirana da sve (hodajuće) leševe doživljava kao anđele. Znam da je ova teza problematična jer odlazim u maštarije koje nemaju konkretne osnove u stvarnosti, ali… koja je to stvarnost koju ja priznajem, i da li se ona može sagledati kao objektivni realitet zajednički za sve nas, makar za čitaoce?

Pitanje o hermetičnosti dela koje sam postavio na početku se sada donekle može odgovoriti – hermetično delo može da postoji i da ima vrednost ako, i samo ako van svoje hermetičnosti nudi dodatne slojeve tumačenja i prihvatanja od strane recipijenata. Ako se rad dopadne nekome ko uopšte ne poznaje njegov kontekst, on je uspešan. A povrh svega, to omogućava većem broju ljudi da konzumira i tumači delo, sa manje ili više ulaganja. Da li će neko od njih doći makar blizu do onoga što sam zamislio, na kraju dana i nije toliko važno. Radovi i ovako brzo nestaju. Cilj leži u što većoj distribuciji, samim tim i što većoj kreativnosti. Ne smatram da za svaki rad mogu (ili moram) dati konkretan odgovor zašto je baš on odabran da se nađe na baš tom zidu; a cilj leži upravo u nedorečenosti.

U narednom poglavlju ću produbiti temu prenosa iz jednog medijuma u drugi i načina na koji se menjanjem konteksta menja i sama ideja rada, te će možda radoznalom čitaocu biti jasniji ovaj tekst.

 

Više radova ovde

3. Poglavlje – Street art i internet

 

„Today, the important locations for street art are IP adresses.“

RJ Rushmore

Ovaj čisto teorijski tekst predstavlja zbir mojih razmišljanja o razvitku (i potencijalnoj degradaciji) umetnosti na ulici; takođe, usko je povezan i sa mojim opusom jer bez ovih nazora oni gube određenu kontekstualnu težinu. Pritom, za dublju analizu fenomena street art-a u sklopu internet ere preporučujem studiju RJ Rushmore-a Viral art, na kojoj je donekle i baziran ovaj tekst, ali se ipak u nekim ključnim elementima razlikuju naša mišljenja, no svakako je uzet u obzir i veći broj teorijskih tekstova koji se bave i samim pitanjem grafita. Ali nemoguće je govoriti o ovoj (poslednjoj?) etapi u razvoju, bez pomena o počecima.

Iako su grafiti u različitim primitivnijim oblicima bili prisutni u mnogim gradovima, kako u SAD-u tako i u Evropi, ipak se Njujork uzima kao mesto zvaničnog početka. Vozovi su bili podoban medijum za prenos imena tagera, potom i bombera. Odatle se razvijaju različiti stilovi koji evoluiraju kopiranjem i preoblikovanjem kroz davanje ličnog pečata (kao što se npr autor književnog dela služi intertekstualnim sponama, što u postmodernoj kulminira preuzimanjem čitavih delova tuđe knjige). Želja da se ime ‘digne’ i proširi dovela je do toga da crtači koriste upravo vozove kao sredstvo širenja imena jer su oni predstavljali transport koji omogućava da njihov osoben tag putuje kroz razne delove grada, pa čak i kroz razne gradove. Na taj način je dolazilo do uticaja nekog crtača iz Njujorka na crtača iz nekog susednog grada; još nisu postojali ni časopisi, a kamoli internet, preko kojeg bi početnici (toys) mogli da vide radove iskusnih crtača.

 

cokoliv-5-27

“Dedicated to those who run from the law to express their art… keep runin” – Crime79

Vandalizam najednom postaje „veliki“ problem Njujorka, a zapravo vlast pokušava da preusmeri pogled javnosti sa onoga što je najproblematičnije – loš tranzitni sistem, nečiste ulice, aparthejd kao produkt velike rasne diskriminacije i netrpeljivosti. Pokreće se Clean Train Movement početkom krajem osamdesetih koji okončava jednu značajnu i blistavu epohu grafita.

Ono što vlasti Njujorka nisu predvidele nakon njihovog CT pokreta, koji je uništio mogućnost crtanja na vozovima, jeste istrajnost grafiti crtača koji su prešli na ulice, nalazeći novi medijum za svoju delatnost. Iako je osnivanje Vandal Squad-a i novo klasifikovanje ovakvog “vandalizma” kao oblik zločina/prekršaja dovelo do otvorene borbe na ulicama gradova; ipak ni ove mere prevencije nisu uspele da potisnu potkulturu, već je došlo do njene mutacije, i ona je u toj mutaciji evoluirala. Prećutna misao svih crtača jeste da privatno vlasništvo ne postoji; ako smo građani ovog grada, naše je puno pravo da preoblikujemo okruženje po sopstvenim nahođenjima. A pored toga, manjine svakako nisu imale mogućnost da dobiju izložbeni prostor, niti mesto gde će moći da izlože svoje stvaralačke potencije. Ulice na kojima odrastaju postaju otvorena galerija za sve koji žele da izlože svoju misao. Polako se shvata da grafiti kao vandalizam neće lako nestati, te sledi kroćenje – omogućavanje crtanja na određenim, legalnim zidovima što zadovoljava određeni broj crtača, ali oni staromodni ipak se gnušaju ovog pokušaja podvale. Street art počinje da klija u tom periodu kao pokušaj korišćenja različitih tehnika u svrhu izlaganja izvesne poruke javnosti. Od stikera, paste-up plakata, stencila, pa sve do najrazličitijih preoblikovanja advertajzing prostora. Street art predstavlja fast digest opciju za šire mase, mnogo šire nego što je to slučaj sa tradicionalnim grafitima koji su često viđeni kao nerazumljivi hijeroglifi; a street art u odnosu na tagove i odnos mase prema njima nalazi se na dijametralno suprotnoj tački. U ovo vreme grafiti svet se već dokumentuje (film Wild style otvorio je široka vrata za mnoge obožavaoce i nove poklonike, kao i knjiga Subway art Marte Kuper), a osnovani su i mnogi časopisi sa fokusom na grafite. Međutim, dolazi do eksplozivnog preokreta, a to je stupanje interneta.

Jedno od zanimljivih pitanja koje RJ Rushmore postavlja je: „Da li je poznatiji zid na kojem se nalazi Benksijev rad, ili slika tog zida i samog rada postavljena na internetu?“ Neosporno je da je ovo potonje tačnije. Milioni ljudi širom sveta uspeli su da ga vide, dok samo mali broj je imao tu čast da ga doživi uživo. Pritom, ovde se mora uzeti efemernost samih radova koji često bivaju uklonjeni, ponekad i nekoliko sati nakon instalacije. A da li je to zaista efemerna umetnost, kao što je nekada bila? Da li zaista možemo da kažemo za jedan fotografisan rad da je efemeran koliko i throw-up na vozu Njujorka osamdesetih, koji je imao sudbinu da već istog dana bude ‘zgažen’ ili obrisan. Fotografija omogućava njegovu večnost, te se sa internetom gasi jedan vid prolaznosti koji je ova vrsta umetnosti posedovala ranije.

Pritom, drugi veći problem je otkrivanje rada. Pošto postoji veliki broj sajtova specijalizovanih samo za deljenje i prikaz ovakvog tipa umetnosti, dolazi do duple doze fast digest-a, brzina kojom se street art ‘vari’ u stvarnom životu ovde se povećava jer se recipijent susreće sa ogromnom količinom informacija i slika u gotovo istom trenutku, trenutku skrolovanja. Gubi se ono iznenađenje i oduševljenje prilikom susretanja sa određenim radom na ulici, ako je to neočekivano, kao što je i namera. Pritom, ovo je omogućilo mnogima da nalaze nisko-rizična mesta (napuštene fabrike, kuće, razni prolazi gde nema velikog prometa itd), gde retko ko ili gotovo niko ne može da otkrije taj rad slučajno. Na ovaj način oni mogu da uslikaju rad i tu fotografiju podele sa stotinama hiljada ljudi na mreži. Autor se može proslaviti već nakon jednog nacrtanog rada, koji mogu da vide u isto vreme ljudi u Njujorku, Pekingu, Bangladešu i Beogradu. Neko bi pomislio šta je onda zapravo problem ovde? Problem je u fenomenu „slave preko noći“, dok je u osnovi crtanja stajao „getting up“, dizanje svog imena, svojih radova na zid iznova i iznova, osvajanje čitavih delova grada da bi se postigao „All city“ status, da bi se došlo do savršenstva, do statusa Kralja. Ne samo što sada ne postoji hijerarhija, nego se i gubi mogućnost praćenja uticaja. Ranije se znalo da je jedan uticaj dolazio iz Njujorka, pa da je struja iz San Franciska uticala na grafiti struju susednog grada, i slično. Sada je moguće da neko iz Pariza kopira stil jednog Norvežana, koji je kopirao stil crtača iz Sao Paola. Ovde pak postoji i pozitivna stvar, a to je što sad ja na širem planu i vidim posmatrajući fenomen interneta – konačno je mogućno doći do unifikacije svih naroda, konačno možemo da osetimo čitavu planetu kao jedan pulsirajući organizam, zapravo kao jedan sveprožimajući impuls world wide web-a. Povodom sličnog razmišljanja, KATSU napominje da „do dana dok ljudi ne postanu hardverski povezani sa internetom, i ne postanu čisto konektovani organizmi, fizički prostor će ostati ekstremno moćna platforma za komunikaciju. Postoji izvestan osećaj konteksta kada vidite nešto naslikano na zgradi bez dozvole. Stimulira vaš nervni sistem u pravom smislu. Dizanje imena fizički iziskuje rizik, rizik koji je važan deo vrednosti grafita sveukupno.“

I ovo je zapravo izjava sa kojom se u potpunosti slažem. Ipak, KATSU je tu pomalo i dvoličan jer on sam shvata značaj kakav internet nudi kao poseban medijum, te ga je i sam u više navrata koristio da iznese određene stavove, radnje, pa čak i prevare gde je publici ponudio lažno tagovanje Pikasove slike obrađeno u programu za video-manipulaciju, bez obelodanjivanja da je to bio zapravo njegov eksperiment. Dobio je gnevne reakcije ljudi, ali je snimak viđen na stotinu hiljada puta. Dostigao je status viral snimka.

Ono što je voz predstavljao za prvog crtača, a potom zid za drugog, u budućnosti internet može da predstavlja za ovu treću vrstu stvaraoca koji će tada verovatno već biti potpuno prilagođen virtuelnom ophođenju, bez ovog otklona koji i mi često posedujemo. Ako je krajnji cilj crtača da se njegovo ime vidi što više puta, onda je internet kao medijum najpodobniji sada, isto kao što su vozovi bili pre trideset godina. Upravo je i evolucija grafita dovela do toga da oni kao forma opstanu, čak i pod tolikom višedecenijskom opresijom.

2. Poglavlje – Satirično-politički radovi

Svako usmereno mišljenje čini jedan sistem. Svaka politička izjava vezuje se za određen način razmišljanja. Svaki sistem sadrži ono što ga potencijalno može razoriti iznutra. Zato izbegavam razgovore o političkim opredeljenjima (I’m the biggest hyppocrite of 2015). U biti ljudskog dijaloga stoji nešto odista kontradiktorno – iako često kažemo ‘dijalog’ misleći da to podrazumeva samo dva glasa koja komuniciraju, izostavljamo ključnu stvar; dijalog bi trebalo da bude izvestan vid sporazumevanja dve osobe. Sve ređe čujem istinsko vođenje dijaloga – najčešće postoje dva dijametralno suprotna monologa, dva oprečna iskaza koja ne teže prihvatanju ni trunke onog o čemu drugi priča. Tako nastaje politika.

I sama kritika sistema na izvestan način predstavlja sistem za sebe. Jedino ga je mnogo teže razoriti ako teži satiri koja poseduje u sebi dovoljnu dozu ambivalentnosti. Dva (skoro) oprečna pogleda u jednom delu. To je ono što sam pokušavao sa narednim radovima.

            Prvi iz ove grupe je „Mađarska rapsodija“, nastao u trenutku vrhunca izbegličke krize tokom masovnog prolaska kroz Srbiju, njihovog zadržavanja na mađarskoj granici, kao i dizanja famoznog zida od strane Mađarske. Tadašnje političke odluke i mnogi postupci verovatno će ostati zabeleženi u istoriji kao neprimereni (ali sadašnjost izgleda nikada ne uspeva da ih potpuno protumači, ona je opijena postupcima kao takvim te samim tim nema moć rasuđivanja). Ti događaji su me nadahnuli da se sa skrivenom dozom podsmeha (sa svom gorčinom koju u sebi nosi) osvrnem na događaj, kroz notni sistem koji čini bodljikava žica na koju je nakačen izokrenut violinski ključ. Nisam hteo da se ovaj grafit uopšte protumači kao napad ili osuda. On je samo otisak datog trenutka, ništa više; on je samo jedan ton u čitavoj kompoziciji. Taj grafit sad i nema nikakvu važnost, osim kao otisak nekadašnjeg trenutka. Zapravo je slika tog rada završila ubrzo na internet stranicama mađarskih aktivista, tviter nalozima i tumblr-u, što mi je bilo poprilično fascinantno jer sam sa skepticizmom pravio taj rad, ne razmišljajući o recepciji. O načinu na koji je internet uobličio (ili pak izobličio) street art govoriću u nekom od narednih poglavlja pošto je to sada preopširna tema; ovde vredi napomenuti samo da nijedan moj rad prethodno nije dobio takav vid publiciteta, a čak mi je i krivo što je to najpre morao da bude ‘politički’ obojen rad.

2015-09-17 11.10.17

Ono što je kod poezije sasvim očigledno – povezivanje nje i autora – ovde se mora zamaskirati. A ego vrišti u želji da primi zasluge. No ipak, u ovom slučaju mi je drago što lice ostaje anonimno, tako da taj rad živi sam za sebe, niti je uopšte potrebno da se iko pita ko je autor. Ovaj anonimni način instalacije izvesne ideje u javnost je odličan za ovakvu vrstu radova, i duboko ga pozdravljam.

            Drugi rad: „Gledao bih te 24/7.“ Nije mi namera da idem do dubokih dubina nečega što je poprilično očigledno, ali važno mi je da za ovaj rad napomenem da je veoma bitna ambivalentnost – sa jedne strane predstavlja gotovo klasičnu, izlizanu igru sa orvelovskom idejom stalnog posmatračkog oka kojem ništa ne promiče; ono što sam želeo da dodam jeste taj vid ophođenja mašine prema mašini. Ni na jednom kraju ne postoji recipijent koji može da reaguje. Gledanje je čisto, potpuno fiksirano. Čak i sintagma koja u sebi treba da nosi nešto romantično, poseduje tu hladnoću izraza u metafori stalnog posmatranja – brojevima iskazati ono što se može rečima  (24/7) bio je mnogo prikladniji metod od bilo kog. Često sam drugu kameru prikazao kao ‘žensku’ time što sam je farbao u crvenu i prikazao u manjoj dimenziji, na taj način se poigravajući sa klasičnim ženskim stereotipima (bez neke velike želje da uđem u rodne uloge, jer i one predstavljaju jedan sistem o kom ne bih pričao). Ovaj rad više sadrži satiru na satiru o savremenom društvu. Kamere su mnogo beznačajnije no što se čini. One su jedan simbol autoriteta koji zapravo nema veliku moć. Jedan street artist iz Velike Britanije je vršio akciju skidanja lažnih kamera sa zidova Londona, pošto je neko očigledno prokljuvio da su mnoge od postavljenih kamera lažne, da služe upravo kao simbol straha, pa je po nekim naznakama moglo lako shvatiti koje kamere su prave, a koje ne. Moje dve kamere su (ne)autentične koliko i svaka druga.

2015-09-17 12.19.32

            Tragično je što naredni rad uvek može da bude aktuelan, iako je zapravo nastao kao neki vid reakcije na trenutnu situaciju. Pri pokretanju velike ruske akcije bombardovanja Sirije, došao sam do ideje o avionu koji pušta bombe, sa natpisom ispod sada već Snupovog klasika: „Drop it like it’s hot.“ Kao direktna aluzija na tadašnje događaje, na mnoge avione sam lepio crvenu zvezdu kao distinktivan znak ruskih bombardera. Ipak, rad bez te dodatne oznake sadrži dovoljno univerzalnog u sebi da sam mogao da ga širim po mnogim ulicama. Pritom, nadam se da je i ovde prepoznatljiva ambivalentnost, makar govorila kroz ironiju, makar kroz crni humor pravila poređenje između jedne hit-pesme i uništavanja čitavih gradova, čitavih naroda. Burn, baby, burn.

12141820_1664113193866220_163020337_n

            Pošto nisam pratio određenu hronologiju pri kreiranju radova na idejnom planu, te su se između ovih našli i mnogi drugi (najčešće paste-up projekti) čije ideje su ipak izvršile izvestan priliv i u naredne radove. Kroz malu igru reči hteo sam da spojim pojam anarhije i hijene, dva naizgled nepoveziva pojma, ali koja pri dobrom spoju mogu naći zajedničke osobine. Najpre u igri reči koja nastaje njihovim spajanjem – anarhijena. Znao sam da ne postoji nijedna hijena koja bi mi mogla više odgovarati nego jedna iz crtanog filma Lion king. Desakralizacija takvog jednog lika (no ne potpuna, jer ipak deca ne saosećaju sa hijenama pri prvom gledanju) i vezivanje za određen simbol koji označava nekakav vid idejno-političkog opredeljenja koji se vezuje za zrelu fazu, ili makar fazu odrastanja. Koristio sam motive dece i odrastanja u drugim paste-up projektima, a ovo je došlo kao hibrid ideja koje one nose, i ovih satiričnih radova.

11934669_1083943888283411_17988180_n

Zanimljivo je dodati da je jedan od prvih rasprostranjenijih grafita u Beogradu 80-ih godina, pa i kasnije, bio upravo anarhistički simbol, te na ovaj način dajem omaž, ali opet uz dozu ironije i ambivalentnosti – ovde se sada taj znak, koji je nekada bio u sponi sa pobunom mladih i njihovim političkim stavom, lepi na čelo hijene. U Lion king-u, hijene su glupava stvorenja, cerekala sa ispraznim šalama, ali ipak postoji u njima nešto rableovsko, ta posebna doza humora koja je banalna i površna, ali nas ipak tera na čist, zdrav smeh. Taj ludački pogled hijene i ispraznost anarhije (ne u svom izvornom smislu, već izobličenom, koji se rodio u drugoj polovini prošlog veka) sadrže i skrivenu auto-parodiju, anarhijena je moja maskota koliko i auto-portret, ja takođe, poput svih ljudi koji su sebe nazivali anarhistima, smatram da sam izvan određenog sistema mišljenja, da bih samim tim upao u određen sistem mišljenja, u zamku koju sam sam skovao. Mislim da je ipak tu bitno istaći da kod mene makar postoji svest o padu – to je prvi korak ka… nečemu. Da znam ka čemu ne bih ovo pisao.

Sa jednom zgradom (da ne kažem, institucijom) vodim poprilično aktivan rat. Na njoj su završili mnogi moji radovi da bi ubrzo potom bili prekrečeni. Sada ispod bele boje stoje sigurno barem četiri sloja mojih radova. Anarhijena je poslednja u nizu, a i ona je dva dana kasnije bila prekrečena. Zaista se divim ljudima koji misle da su uporniji, i gnušam ih se jer smatraju da je zid njihovo vlasništvo. Da je zid ičije vlasništvo.

Na kraju bih završio sa izjavom koja će se kositi sa onim što sam izrekao na početku, da sam ja politički neopredeljen. Otuda i invokacija Kendrikovog stiha: „I’m the biggest hypocritte of 2015“. Sam čin crtanja grafita je politički iskaz. To je čin koji kaže jedno veliko „Jebi se“ najpre zidu i ‘vlasniku’ zida, potom samom gradu, i onda onima kojima je upućen. Crtanje šablonima je jedan poprilično uspešan način da grafiti budu opšteprihvaćeni i da polako skliznu u modernu kulturu. Ali, ja se i dalje vodim onim što KATSU misli kada kaže: Graffiti writers should love graffiti. People in the public should hate it.”

            Stencili su evolucija grafita na idejnom planu; evolucija koja je dovela do lakšeg razumevanja, ali na tehničkom planu su nazadni u odnosu na tagove. Zato ja i dalje vežbam svoj tag na nesrećnim zidovima; i dalje izlazim noću sa mišlju da moram da silujem grad, da taj neobuzdan bes (ili stvaralačku energiju, često ih mešam) iskalim u jednom čistom aktu vandalizma.

(Više radova ovde )