Tri pesničke figure koje sam odabrao kao reprezentativne za ovo poglavlje imaju dve funkcije za moj opus: prva funkcija odnosi se na njihovu pripadnost lokalitetu, odnosno prijemčivost neobuzdanosti i šarenolikosti njihovih genija za zidove ovog grada. Sam Beograd, kao i ova tri pesnika, u sebi ima divlju stvaralačku energiju, ali i mračnu stranu koja se ističe u porocima, krajnostima i (samo)otuđenosti. Druga funkcija jeste obelodanjivanje njihovog uticaja na moje stvaralaštvo, kako u pesništvu, tako i u street radovima. Ta tri genija su Majakovski, Šekspir i Bukovski, tri pesnika koja nemaju gotovo nikakve zajedničke osobine, osim jedne, ali veoma važne – punopravne prirodnosti svog stvaralaštva i njegove nepobitne važnosti u dobu u kojem se nalaze.

Vladimir Majakovski – mrgodna figura, zasenčene desne strane lica i grubo povijene usne. Moj prvi šablon, ujedno prvi portret. Idejno možda i nije prva figura koju sam imao na umu, pored mnogih drugih o kojima će biti reč, ali je Majakovski svakako imao tu čast da stane na prvo mesto. Ono što se vezuje za njega, kao i za mnoge moje sledeće radove, jeste pitanje identiteta. Na određen način vezivao sam za radove ona pitanja koja nisam sebi naglas postavljao, barem ne u tom datom trenutku, tranzicionom periodu gde se krajnosti ističu u tolikoj meri da počinjem da banalizujem stvarnost, postupke, druge ljude, a najpre samog sebe. Samoterapija? Svakako, koliko god isprazno zvučalo. Ovaj šablon nije prilično komplikovan, ali ipak je bilo potrebno istaći određene crte lica da bi se prepoznala figura. Nisam hteo da nalikuje Putinu koji već neko vreme leži po zidovima velegrada. Ali u figuri Majakovskog leži pitanje znanja – ko će prepoznati, a ko će posumnjati da je u pitanju još jedna politička ličnost? Prvi natpis koji je stajao ispod jeste upravo to pitanje koje aludira direktno i na nacionalnu pripadnost pesnika (u želji da se suzi spekulacija: „Кто это?“

Još jedan natpis koji stoji ispod Majakovskog je „Mama? Mama!“ Jedan infantilni usklik, zapitanost i neznanje koji kroz, i samo kroz spoznaju dovode do potvrde o sebi. Ali ove dve reči su namerno nasilno izvučene iz konteksta poeme Majakovskog Oblak u pantalonama, tako da opet dolazi do utvrđivanja poznavanja pesnika i dela. Van toga, ovaj usklik deluje banalno, otužno smešno. Svakom svoje. Pritom, u nekom od narednih poglavlja javiće se Majakovski ponovo, u novom ruhu – kao poster, u obrađenoj slici dodao sam mu rupu na glavi i dodao ostatke gorepomenutih stihova: „Mama! Vašeg sina nešto divno boli!“ pažljivo pozicionirana rupa od metka sugeriše da pesnik nije izvršio samoubistvo, kako se često misli, već da je bio ubijen. Nešto slično će se par decenija kasnije ponoviti sa Miljkovićem, za koga neki i dan-danas govore da se ubio, iako mnogi dokazi pokazuju suprotno.

Kratka digresija: veoma siromašan pokušaj da isto pitanje povežem sa likom pakicefalosaurusa prošao je neopaženo, u skladu sa snagom ideje koju je nosio. I dalje na početku, neke slike nisam uspeo da prenesem uspešno iz poezije na zid. Toliko sam navikao na određeni medijum da sam se osećao nelagodno u potpuno novom ruhu. Ipak, nakon ovog poglavlja biće sve manji fokus na pesništvu, preusmeren na druge grane. Naime, pakicefalosaurus mi je bio značajna metafora u jednoj pesmi koja ima ambivalentnu pohvalu/pokudu samim pesnicima i njihovom trenutnom značaju. Pakicefalosaurus je odabran kao predstavnik svaštojeda koji je imao istaknutu lobanju kao štit i oružje protiv napadača i plena. Ali ta ‘tvrdoglavost’ ga nije sprečila da izumre zajedno sa svojom rasom. Nije ni na zidu poživeo dovoljno dugo da ostavi trag. Pesnici, izgleda, mogu predvideti svoju sudbinu preko ovog simbola.

Druga figura, koja, anahronistički, nastaje malo kasnije nakon Majakovskog ali predstavlja prvi šablon odrađen na zidu, jeste figura Čarlsa Bukovskog. Ovi portreti su na početku predstavljali samo omaž figurama čija lica nose, ali sam prepoznao shemu po kojoj se vidi izvesna sličnost između njih. „Ljubav je pseto iz pakla“ je naslov jednog ciklusa pesama Bukovskog, namerno grubo prevedena, što deluje i bliže poetici ovog pesnika nego što je u izvornom obliku. Naredni natpis predstavlja evoluciju, koristim sopstveni stih: „Pijem da zaboravim da ne smem da pijem“, i lepim ga na portret Bukovskog. Time vršim falsifikaciju sopstvenog stiha dajući ga nekom drugom, pod čijim uticajem je nastao. Ovde je mnogo teže doći do prepoznavanja. To je poenta. Fun fact: na jednom mestu, nekome je zasmetao ovaj natpis te je kredom prešao preko njega, dok je portret Bukovskog ostao netaknut.

I na kraju, evolutivni proces nas dovodi do pesnika koji je, kako Šiler kaže, oličenje prirode i naivnosti. Šekspir. U poslednjih par meseci pobegao sam od uzvišenog retorskog stila silaženjem u najveće dubine. A to se najbolje radi banalizacijom uzvišenog, ismevanjem, sprdanjem, izokretanjem. Šekspir je dobio samo jedan rad, i jedan potpis. I do sada samo jednu izradu na zidu, na posebno odabranom mestu. „Hors! Moje kraljevstvo za hors!“ glasi natpis, iznad kojeg se nalazi Šekspirov portret, a ispod je špric za iglanje. Na kraju Šekspirove drame „Ričard III“ glavni junak izgovara te reči koje bivaju njegove poslednje, samo što on traži konja, za koga bi u tom trenutku zamenio čitavo kraljevstvo. Prevodeći reč horse doslovno tako da zadržava značenje koje se koristi u slengu, te aludira na heroin, Šekspir, odnosno njegov junak, postaje heroinski zavisnik. Od frojdovske zavisnosti jednog Majakovskog, do slomljenog alkoholičarskog srca Bukovskog, do ultimativnog heroinskog poroka jednog Šekspira. Oni su uzori koji su postali prljavi, okaljani, banalizovani i falsifikovani. Oni su okaljali fasade velegrada. Iako ih ima na više mesta, odabrao sam jedno gde ova tri portreta čine jedan trougao, i kada bi neko napravio krug oko te zgrade, video bi sva tri. Doduše, moram da ispravim natpis ispod Bukovskog. Čistači ne mogu biti uporniji od vandala.

Pitanje identiteta u vezi sa ovim pesnicima ne dovodim bez jednog značajnog razloga. Ovaj medijum izražavanja bio mi je potpuno stran, ponajviše zbog anonimnosti koju zagovara. Dosad se moje stvaralaštvo slušalo, čitalo i tumačilo barem u nekom kontekstu uzimajući i moju personu, makar to bilo i u najbanalnijem vidu. A povezivanje dela sa personom, ponajpre uz pozitivnu recepciju, jača ego. Kod anonimnosti dela dešava se nešto posve zanimljivo – ego ima ogromnu želju da prisvoji delo kao svoje, da ga veže za sebe. To mi se dešavalo nekoliko puta, pogotovo kada je jedan od radova dobio određen publicitet koji nisam očekivao. Ali posle svega treba uzeti u obzir da je ovo radnja koja se ipak tumači sa one strane zakona. Pa iako ne spada u domen mržnje kao većina grafita na zidovima velegrada, koji i bivaju osuđivani, i zbog kojih su ove godine dignute kazne za „šaranje zidova“, ipak je sivo područje delanja, pa vredi držati anonimnost. A opet, na taj način krotim svoj ego i stvaram identitet uporedo s njim.

Za kraj, da pomenem još dva portreta koja su izgubila svoj značaj usled moje lične tehničke nekompetentnosti u datom trenutku: Eyedea i 2Pac. Rekao bih za njih, dva savremena pesnika, u svakom smislu te reči, od izuzetne liričnosti do moderne forme. 2Pac je trebalo da nosi natpis „To Pimp A Catterpillar“, što je bio prvobitni naziv novog albuma Kendrika Lamara, koji je posle preimenovan, ali u ovoj formi je bio direktan omaž 2Pacu kao uticaju kroz akronim koji čine ove reči. Što se Eyedea-e tiče, i on se nadovezivao na pitanje identiteta, no više na izgubljenost u višku istog. Njegov pogled je dovoljno svedočio. Pritom, i igra na njegovo ime: „I have no eyedea.“ Iako nije uspeo kao šablon, posle se pojavio u vidu postera. Sliku postavljam ovde iako će o toj tehnici biti reči naknadno, a Eyedea se tematski svakako ne poklapa ni sa jednom drugom celinom van ove. Obojica nose u sebi onu dozu ambivalentnosti gde se sukobljavaju dve dijametralno suprotne strane i emotivna stanja. To je razlog zašto su postali veliki. To je razlog zašto su prerano umrli. To live and die in BG.

I dalje bez neke okvirne slike o poduhvatu koji želim da preduzmem, krajnje je vreme da makar počnem sa pisanjem. Osnova ovih tekstova su opisi i mišljenja povodom mojih radova u oblasti street art-a, uglavnom u oblastima stencila i wheat paste postera. Sa jedne strane, ovaj blog predstavlja skupinu dnevničkih tekstova koji fokus stavljaju na određenu oblast, a sa druge ipak pravim autobiografski pseudo-roman, koji će zasigurno imati i svoj Epilog, kao što ima i ovaj Prolog.

Prvo bih želeo da se osvrnem na terminološku nepreciznost mog delanja – u u samom činu, a nekad i u ideji, ne postoji gotovo ništa artističko, i retko kada teži tome. Najveći deo svoje stvaralačke energije i dalje trošim u smeru poezije koja pak, manje pristupačna i hermetičnija, ipak sadrži veći deo mene nego radovi koje šablonima poklanjam zidovima velegrada. Upravo ta okvirna anonimnost dozvoljava potpunu otvorenost radova, i dopuštanje da nekad i manjak nadahnuća ipak bude prikazan.

Potrebno je napomenuti da ovo činim kao vid samoterapije, ovo je moje obrađivanje volterovskog vrta, ovo je moj upad u zen stanje, ovo je moj mali beg od mojih velikih bežanja.  Pored osnovnih postulata kojima se vodi većina uličnih umetnika, kao što su – ulepšavanje i preuzimanje grada kao svojine njegovih građana, ispad iz monotonije i svakodnevnice, težnja ka usmeravanju pažnje na okolinu, detalje i njenu lepotu – probaću da pružim i moj lični uvid u estetiku street art-a.

Najpre, potrebno je obelodaniti da su čin crtanja i konzumacije samo jedan delić čitavog mehanizma. Sa fokusom na šablone i postere, rekao bih da je važniji deo u onom ključu samoterapije upravo izrada i sečenje. Ljudski um je rastrojen danas kao što nikad ranije nije bio, naša planeta postala je glava epileptičara koja konstantno doživljava napade, konstantno je bombardovana acid flešbekovima i PTSD scenama nasilja. Ono što smiruje um jeste potpuno usmeravanje na jednu delatnost, što deluje prilično prosto, ali danas se ipak toliko poštuje umeće multitaskinga, da se fokus na jedan posao čini kao siromašan poduhvat. Ipak, moja definicija usmerenja ka jednom poslu jeste sledeća – „Delatnost koja omogućava čoveku da dopre u stanje smirenosti i blaženosti, bez svesti o sebi i spoljnjem svetu, i bez mogućnosti interferencije jednog ili drugog“.

Prvi stupanj – smišljanje ideje, i drugi stupanj – tehnička izrada, to omogućuju. O nadahnuću i pravljenju koncepta za rad neću govoriti, makar ne sada, jer je to ipak proces koji najčešće spontano dolazi, i u tome leži njegova poenta, dok svi ostali procesi moraju biti dobro sprovedeni sa tehničke strane.

Preko potrebna preciznost iziskuje to usmeravanje ka Jednom, ka jednoj tački, i svaki vid interferencije spoljnjeg sveta preti da razori rad, pa samim tim i drugi stupanj izrade, pri čemu se vraća na njegov početak.

Treći stupanj u radu jeste sam čin delanja na ulicama. Tu je već onemogućen beg od sopstva jer se ono oseća previše ugroženim da bi to dopustilo. Ali i to ipak čini deo samoterapije, drugu stranu medalje koja je potrebna da bi terapija bila uspešna. Tada je potrebno naći odgovarajuće mesto, obratiti pažnju na okolinu i potencijalnu opasnost kao i interferenciju drugih ljudi koje sopstvo vidi kao pretnju. Nakon završenog rada, u zavisnosti od toga da li je rad uspešan ili ne, javlja se zadovoljstvo ili nezadovoljstvo – oba ipak teže istom cilju – ponavljanju postupaka. Pošto street art dosta preuzima od pop-kulture i advertajzinga, nekad se čak i implementira u nju putem gerila marketinga – logično je da hiperprodukcija predstavlja njenu osnovu. Zato se treći stupanj može ponavljati više puta uzastopno, i ta naizgled neutaživa žeđ se gasi sa izmakom snage tela, dok je um u diskrepanci između fokusa na jednu delatnost koju iznova ponavlja, i fokusa na okruženje i njegove višestruke pretnje.

Četvrti stupanj predstavlja proces koji se odvaja od samog delatnika, i to je konzumacija drugih ljudi/prolaznika. U zavisnosti od odabranog mesta, konzumacija može biti česta ako je mesto istaknuto i ako je rad uočljiv i dovoljno velik; sa druge strane, sam ulični umetnik može odabrati skrovitija mesta i zadovoljenje nalaziti u mnogo ređem otkrivanju rada (tu još leži i pitanje trajnosti rada, jer je manja šansa da biva uništen/uklonjen). Taj četvrti stupanj ipak utiče i na samog delatnika tako što on u jednom trenutku dobija povratnu informaciju o svom radu, direktnim ili indirektnim putem. Ego je ponovo na visokoj poziciji, i u zavisnosti od pozitivne ili negativne reakcije, on će postati nadobudan i nadmen, ili uvređen. Opet, kao i u trećem stupnju, oba ipak (najčešće) dovode do iste tačke, a to je vraćanje na sam početak – stvaranje nove ideje i ponovni prolazak kroz sve stupnjeve.

Okupiran ovom delatnošću, street artist zaboravlja na osnovne egzistencijalne probleme življenja, no ne odbacujući ih potpuno, već ih sklanja u stranu kao od sporedne važnosti. U efemernosti ulične umetnosti on poima efemernost sopstvenog bivstvovanja, i miri se sa time na osoben način.  U tom prihvatanju prolaznosti leži ono što je umetničko u čitavoj delatnosti, a ne u samom plodu delanja.